Novo ispisivanje istorije Balkana

 

Rasprava u mutnom

Pre Dimitrijevića, Srpska liberalna stranka (SLS), mala organizacija koja ne postoji od 2010, takođe je zagovarala Nedićevu rehabilitaciju. Takav entuzijazam ne proizilazi iz podrške ideologiji nacizma, već iz odbacivanja jugoslovenskog komunizma koje je toliko zagriženo da svi njegovi protivnici odmah dobijaju na legitimnosti. Srpska liberalna stranka se protivila Titovom režimu i kao društvenom sistemu i kao federalnom i višenarodnom projektu koji je kočio razvoj srpskog naroda.

Za SLS, Srbija, kao ustavna monarhija od sredine 19. veka i, stoga, jedna od najstarijih demokratija u Evropi, zbog Tita nije mogla da sledi svoj prirodni razvojni put. Srpski revizionisti sebe smatraju borcima protiv monolitnog shvatanja istorije koje su nametali komunisti; odbacuju „mit“ bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda, kao jedan od oslonaca Titove vlasti.

Suština ovog sukoba nije bila najjasnija za vreme Slobodana Miloševića (1989–2000), koji je umeo da se predstavi kao pripadnik obeju strana. Kao bivši šef Saveza komunista Srbije, Milošević se predstavljao kao branilac jugoslovenske baštine, ugrožene odvajanjem drugih republičkih jedinica; u isto vreme rehabilitovao je srpski nacionalizam u njegovom najkonzervativnijem i najtvrđem obliku.

Od 2012, u Srbiji je na vlasti liberalno-konzervativna Srpska napredna stranka (SNS). Iako potiče iz ekstremne nacionalističke desnice, SNS je u potpunosti promenila svoj imidž 2008. godine, a od tada za sebe tvrdi da je stranka jasnog proevropskog usmerenja.

Premijer Aleksandar Vučić, koji je u mladosti, kao ambiciozan član Srpske radikalne stranke (SRS) tokom devedesetih, pozivao na ubijanje muslimana, daje sve od sebe da gaji imidž uglađenog tehnokrate. S jedne strane, Vučić sprovodi krajnje liberalni reformski program, dok, sa druge, podstiče sve jači kult sopstvene ličnosti, izbegavajući da mnogo govori o prošlosti. Najviše priča o „Srbiji budućnosti“ koja će raskrstiti sa duhovima svoje prošlosti i poravnati svoje istorijske račune – naročito onaj sa Kosovom, čiju nezavisnost, proglašenu 2008, Srbija postepeno priznaje.

Za Zapad, istorija Balkana deluje složeno i zbunjujuće. Njena složenost služi kao izgovor za izbegavanje bilo kakvog pokušaja da se učini shvatljivom i predstavlja deo ideološkog paketa koji bugarska istoričarka Marija Todorova (4) naziva balkanizmom, što je pojam blizak Saidovom orijentalizmu.

Perspektiva pridruživanja EU posle ratova devedesetih trebalo je da ponudi balkanskim državama izlaz iz ponavljanja tragične prošlosti. Članstvo je trebalo da bude karta za izlazak iz istorije, što je sastavni deo procesa „evropeizacije“. Jalovost takvih ciljeva može se videti na primeru Hrvatske. Ipak, s obzirom na to da proširenje EU više nije na dnevnom redu, mnogim evropskim diplomatama odgovara Vučićev deideologizovani diskurs, pošto deluje da može da garantuje stabilnost u Srbiji.

Zaboravljeni su njegovi nacionalistički ispadi i oprošteni kao gresi iz mladosti. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju nije uspeo da spreči da nekadašnji ratni huškači ostanu na političkoj pozornici. Navodna istovetnost ustaša i partizana u Hrvatskoj, kao i navodna istorijska neutralnost srpskih vlasti, imaju zajednički cilj: omalovažavanje i krajnje uništenje sećanja na jugoslovenski pokret otpora koji je socijalističku viziju sjedinio sa željom za miroljubivom koegzistencijom i obećanjem jednakosti.

U Makedoniji, brisanje sećanja poprima neobične oblike. Od 2011. godine, impresivni Muzej makedonske borbe za državnost i samostalnost u Skoplju priča priču o makedonskim narodnim borcima koje su ugnjetavali Turci, Srbi, Bugari i, naposletku, jugoslovenski komunisti. To Makedoniji, napokon „pomirenoj“ (5) pod vođstvom VMRO-DPMNE, daje za pravo da zaboravi svoje istorijske rane i podele, iako sopstvenu državnost duguje antifašističkom pokretu. Upravo se taj momenat mora izbrisati. Svetleće fontane namesto istorijske analize, dok kvislinzi i borci pokreta otpora postaju tek likovi u lakoj predstavi.

Žan-Arno Derans je urednik Le Courrier des Balkans.

*Tekst iz Le Monde diplomatique na srpskom jeziku, poklon izdanje uz Nedeljnik od 19. januara

Prevod: Vuk Vuković

 

(1) Jozo Tomasevich, War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: Occupation and Collaboration, Stanford University Press, 2002.

(2) Opus Dei je organizacija Katoličke crkve koja uči da je svetost dostupna svakome i da je „običan život” put ka njoj. Pored toga, radi se o vrlo kontroverznoj organizaciji kojoj se pripisuje i podrška i učešće u autoritarnim desnim vladama (Pinoče, Franko), tajnovitost, neobične religijske prakse, kao i čitav niz manje ili više proverenih i utvrđenih glasina i kontroverzi. Izvesno je, međutim, da je u pitanju vrlo konzervativna frakcija Katoličke crkve. (Prim. prev.)

(3) Vidi memoare šefa britanske vojne misije kod Vrhovnog štaba NOV, Fitzroy McLean, Eastern Approaches, Penguin Global, 2004.

(4) Maria Todorova, Imagining the Balkans, Oxford University Press, Njujork, 2009.

(5) Vidi: Jean-Arnault Dérens i Laurent Geslin, ‘A challenge to Macedonia’s establishment’, Le Monde diplomatique, englesko izdanje, jun 2016.

(1221)



This post has been seen 11251 times.

Novo ispisivanje istorije Balkana

| Bosna i Hercegovina, Kolumne, Slider, Vijesti |
About The Author
-