ISPOVIJEST MILOŠEVIĆEVOG GENERALA SENTE: ON JE JEDINI ZNAO CIJELU ISTINU!

 

BEZBEDNOST

Težak, zahtevan, mukotrpan posao koji je obavljao 11 godina podrazumevao je odsustvovanje od porodice, život o čijem načinu i ritmu odlučuju obaveze nekog drugog. Zapravo, Senta Milenković je imao neke druge planove. Kada mu je određeno zaduženje šefa Miloševićevog obezbeđenja, želeo je da uz njega provede četiri godine.

„Kao što su to nekada ađutanti činili. Posle četiri godine – promena. Da obavim taj posao na najbolji način, da zaslužim neku vrstu nagrade – neki sličan posao u ambasadi ili nekom predstavništvu u inostranstvu koji je solidno plaćen. Da se malo odmorim, pa i malo zaradim.“

Nije mu se posrećilo. Uz svog predsednika je proveo gotovo tri puna „mandata“. Umorilo ga je, ali je do kraja istrajao.

Razgovarali smo i o umeću njegovog posla. Pokušao sam da ga navedem na priču o ubistvu premijera Srbije Zorana Đinđića. O propustima obezbeđenja.

Setio sam se da je Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova iz tog vremena, na pitanje o bezbednosti premijera Đinđića odgovorio kontrapitanjem: „A šta je trebalo da uradim? Da kažem Đinđiću da mu je najbolje rešenje da ga čuva Senta Milenković? On to nikad ne bi prihvatio, a ovi oko njega bi me razapeli.

“ Objašnjavao je Mihajlović kako je bilo nemoguće urazumiti čelnike DOS, objasniti im da je Senta profesionalac i da najviše zvaničnike ne mogu niti znaju da čuvaju stranačka obezbeđenja…

Pomenuo sam mu to. Nikoga nije osuđivao, ali je naveo paralele. Na primer, da predsednik Milošević nije mogao da krene van kuće dok u Sentinim rukama ne budu svi izveštaji o tome da li su duž uobičajene trase ispražnjeni svi kontejneri, da li ima zastoja u saobraćaju, da li se negde popravlja asfalt, da li je pukla vodovodna cev, bilo šta neobično ili bilo ko sumnjiv…

Setio se primera iz Švajcarske. Nedaleko od hotela u Ženevi u kojem su bili smešteni obavljali su se ulični radovi. Milošević je, naravno, bio dobro čuvan, ali je Senti to delovalo nedovoljno. Zvali su švajcarske kolege i zamolili za jače policijsko obezbeđenje. Odgovor im je ubrzo stigao.

Švajcarci su procenili da je postojeće obezbeđenje dovoljno, da nema procena koje ukazuju da bi predsednik Srbije mogao da bude ugrožen, ali da, ako naša strana misli drugačije, to nije problem. Međutim, angažovanje dodatnih snaga košta nekoliko hiljada franaka po satu. Naši su odustali od te ideje.

U Ženevi su vođeni pregovori o obustavljanju sukoba u bivšoj Jugoslaviji, a na jednom od trgova Albanci su organizovali protest protiv Srbije. Domaćini su im to omogućili, takođe po cenovniku – „zakup trga na određeno vreme košta toliko, prijavite se i zakupite ga, ali ni pedalj mimo prostora koji je plaćen“.

Iako trg ničim nije bio oivičen ili ograničen, znalo se šta obuhvata. Kada je nekolicina demonstranata iz njega iskoračila, nije se policija s njima sukobila, niti su pozvane specijalne snage. Odmah su iz kamiona izvukli kolutove bodljikave žice i ogradili prostor na kojem se održavao protest.

Nisu se demonstranti bunili, prekršili su pravila, a njihova slika iza žice za prolaznike i kamere nije ostavljala dobar utisak. Kada mi je ispričao za ovaj događaj, shvatio sam poentu: „Zamisli kako bi kod nas vrištali o ugrožavanju ljudskih prava da je policija bilo kada iznela bodljikavu žicu!“

Nisam hteo da polemišem, podsećam da su ovde zarad „šačice demonstranata“ na ulice izvođeni tenkovi. Ni o dimnim bombama, gumenim mecima, premlaćivanjima, angažovanju kriminalaca….

Tokom razgovora mi je tek uzgredno odgovorio da su kriminalci na razne načine pokušavali da stupe u kontakt s njim, da se zbliže, preko njega obezbede neke beneficije, upoznaju nekog važnog iz neposrednog

Miloševićevog okruženja… Nije to dozvolio ni policajcima s kojima je radio ili s njima trenirao.
Pomenuli smo još toga, ali bi bilo neumesno da pišem njegovu knjigu. Možda je i pomenuto previše, ali žao mi je što je nećemo držati u rukama.

Senta je ostao sinonim za lojalnost. Uz Milutina Mrkonjića, jedini je svake godine na godišnjicu smrti posećivao grob svog predsednika u Požarevcu.

(Newsweek/Vojislav Tufegdžić)

(1262)

ISPOVIJEST MILOŠEVIĆEVOG GENERALA SENTE: ON JE JEDINI ZNAO CIJELU ISTINU!

| Da se ne zaboravi, Slider, Vijesti | 0 Comments
About The Author
-